Sen

Nekad u tvome oku, ugledam sen duboku,
Znam da počinje, tvoje dugo ćutanje.
I lutaš, gde ne stigneš, samo da sidro digneš, 
I nestaneš, trag svoj zametneš.

I mogu da te tražim, da stignem sve do Boga,
Sve, do ne znam kud.
U reku da se stvorim, u vetar, u travku,
Sve je uzalud.

Ko zlatna polja raži, kad sunce zorom traži,
Sve pokušavam.
Al’ zašto to ne mogu, bezdan u tvome oku,
Ja da obasjam.

Srce ti snažno bije, u sebi tajnu krije,
A zenice šire pupoljke.
I čekam, slutnje teram, ćutke u prazno zveram,
I osluškujem, al’ te ne čujem.

I mogu da te tražim, da stignem sve do Boga,
Sve, do ne znam kud,
U reku da se stvorim, u vetar, u travku,
Sve je uzalud.

Ko zlatna polja raži, kad sunce zorom traži,
Sve pokušavam.
Al’ zašto to ne mogu, bezdan u tvome oku,
Ja da obasjam.