Ipak sve prođe

Noćas smo pričali dugo,
Šapatom varali san.
Šarali bezbojnim tušem,
Svod maštom popločan.

Šapućeš kao za sebe,
Glas ti se gubi u tami.
Bože, koliko nas je,
A svi smo tako sami.

Pitaš me šta je to sreća,
Život se igra u stvari.
U mraku privlači sveća,
Onda shvatiš da žari.

Duboko misli kopaš,
Izvor od suza slan.
Pesnicu vidiš samo,
K’o zgužvan, prazan dlan.

Ne boj se, ipak sve prođe,
Znam za sve strahove tvoje.
Nezvani tek se uvuku,
Da mračne misli kroje.

Veruj mi, sve to već prođe,
Dušo sve to izbledi,
Za jedan bljesak u mraku,
I za to živeti vredi.