Epitaf

Ma, neka moja kosa sedi,
Osmeh kopni, oči gube sjaj,
I sve čudno sivi, manje vredi,
Ti si moj početak i moj kraj.

Ma, ako dublje tamu gazim,
Tvoje su oči zlatni luč,
Od sebe pobeći ne mogu,
Ti si za sve katanac i ključ.

Otvaram žmureći, moj mali svet,
Iskrzani barjak, tužno lep,
Crnilo tišine od somota,
Koja tebi nije poznata.
 
Gledaš me uvek, drugim očima,
Suština često, čami skrivena,
Nek’ bude tako, o jedina,
Školjka skriva sjaj bisera.
 
A hteo sam da budem kamen,
Koji iz vode ispliva,
I da te bar na tren zaslepi,
Zarđali mač iz korica.
 
Ma pusti, umem ja već tako,
Da tražim plam u pepelu,
I šaram nebom i kad stojim,
Sa tobom i kad nisi tu.

Otvaram žmureći, moj mali svet,
Iskrzani barjak, tužno lep,
Crnilo tišine od somota,
Koja tebi nije poznata.

Gledaš me uvek, drugim očima,
Suština često, čami skrivena,
Nek’ bude tako, o jedina,
Školjka skriva sjaj bisera.